Zamisli da se suočavaš sa scenarijem koji te najviše plaši — onaj mali, ali čvrsti osećaj da bi moglo doći do napada. Taj stisak u stomaku nije samo neprijatnost: on ti može oduzeti slobodu da radiš stvari koje voliš, da hodaš mirno ulicom ili da izađeš sama uveče. Mnoge devojke koje dolaze na kurs pričaju kako im je taj stalni strah suzio život: prestale su da idu na trčanje uveče, izbegavale su društvene događaje, ili su uvek birale dug put kući samo da bi izbegle rizične lokacije. Bez praktičnih veština i jasnog sistema, čak i male pretnje izgledaju nepremostivo.

Međutim — postoji rešenje.

Ako si se ikada osećala ranjivo, nesigurno ili nespremno u stvarnim situacijama, ovaj vodič je za tebe. Ne radi se o bajkama o hrabrim duelim ili o fensi pokretima sa interneta. Radi se o praktičnim, odmah primenjivim alatima koje možeš koristiti već danas, bez potrebe za godinama treninga ili fizičkom snagom iz filmskih scena.

Do kraja ovog bloga naučićete:

• Kako da koristiš najsavršeniji alat prirode za preživljavanje
• Kako da rano identifikujete pretnje i izbegnete 95% opasnih situacija
• Jednostavne, ali efikasne strategije za postavljanje granica
• I kako da projektujete samopouzdanje i smanjiš šanse da budeš meta
• Kako da deeskaliraš sukob koristeći pametne reči, a ne ono što prvo izađe iz tebe
• I kako da smisleno i sistematično koristite ove veština

Pokazaću ti  5 jednostavnih preventivnih i odmah primenjivih veština koje ne zahtevaju fizičku snagu ili godine treninga i funkcionišu za svakog. Upoznaćete sistem od 5 koraka za izbegavanje nasilja koji se sastoji od:

1. Verovanja unutrašnjem alarmnom sistemu-tačnije intuiciji
   Naučićeš kako da prepoznate suptilne znakove upozorenja koje vam šalje vaš instinkt za preživljavanje
2. Situacione svesti
   Pokazaću vam kako da izoštrite svoju svesnost o okolini kako biste prepoznali potencijalne pretnje pre nego što se dogode
3. Pravilnog govora tela
   Podeliću s tobom tačne strategije koje koristim da projektujem samopouzdanje i odvratim napadače—bez izgovorene reči.
4. Postavljanja jasnih granica
   Tačnije, kako da samouvereno postavite granice i time odvratite potencijalne napadače
5. Deeskalacija
   Odnosno, kako da smirite napete situacije pre nego što eskaliraju u nešto opasnije.

I na kraju ćete videti kako se ove veštine povezuju i kako slede jedna za druugom.

Da li ste ikada imali neobjašnjiv osećaj da nešto nije u redu, da vas prolazi jeza bez očiglednog ili objašnjivog razloga? Ili Osećaj u stomaku? Možd Suptilni osećaj slutnje? Neki Predosjećaj? Ponekad ćete imati trenutnu reakciju na nešto, a da niste u stanju da artikulišete zašto. Možda niste dovoljno dobro razmislili da biste došli do logičnog zaključka, ali trenutno tačno znate kako se osećaš ili šta želiš.

Taj osećaj je deo vašeg sistema za preživljavanje – mehanizma koji je oblikovan kroz stotine hiljada godina evolucije i testiranja. To nazivamo intuicijom ili unutrašnjim alarmom.

Zato se i kaže “osećaj u stomaku”: telo bukvalno može da reaguje fizički kada podsvest prepozna opasnost koju svest još nije registrovala.Zamisli da ideš sama kući noću i nešto vam ne deluje kako treba. Možda je ulica previše tiha ili vam se čini da se neko iza vas kreće malo preblizu.Ili prebrzo. Tvoja intuicija se uključuje i šalje signal da nešto nije u redu. Ovo je način na koji vas vaše telo štiti, podstičući vas da budete oprezni.

Danas više nema polemike da li intuicija postoji. Nauka je potvrdila da jeste stvarna i da funkcioniše kao oblik neanalitičkog razmišljanja. Dok samo 20% mozga koristimo za racionalno rasuđivanje, čak 80% je posvećeno podsvesnoj obradi informacija. To znači da intuicija obrađuje ogromnu količinu podataka iz okruženja i šalje vam signal kroz osećaj u telu.

Kako funkcioniše ovaj mehanizam? Vaš limbički sistem neprestano skenira okolinu i postavlja jednostavno pitanje: da li ovo preteće ili ne. Kada proceni da nešto nije u redu, šalje signal – osećaj nelagodnosti, knedlu u stomaku, trenutnu reakciju – i aktivira telo za bekstvo, zamrzavanje ili borbu.

Zato zapamtite zlatno pravilo intuicije:

• Moram da naučim da prepoznam znakove intucije (u prilogu možeš da preuzmeš listu tzv glasnika intucije)
• da verujem intuiciji – Jednostavno pravilo kaže, „kad imaš osećaj da nešto nije u redu, verovatno i nije, a čak i da je sve u redu, taj osećaj zaslužuje tvoju pažnju

• da je poslušam.

Zašto da poslušam intuiciju? Jer je mnogo lakše izabrati sigurnost čak I po cenu da izgledaš smešno, glupo, da se osramotiš I da te drugi čudno gledaju ili misle bilo šta. Jedina loša stvar koju možeš da uradiš sa intuicijom je da je potpuno ignorišeš.

Za kraj ovog dela, hajde da uradimo nešto što nazivam “test u liftu”.
Pogledaj ove fotografije i reci na prvu, bez razmišljanja, sa kojom osobom ne bi nikad ušao/la u lift.
Posle razmišljaj šta te je navelo da izabereš tu osobu.

Jedna od najvažnijih veština koje možeš da poseduješ u samoodbrani je situaciona svest. Svest o okruženju je kao senzor pokreta – upozorava vas na promene pre nego što postanu opasnost.”

 Opažanje okruženja je “da znaš šta se dešava oko tebe”. Jednostavno, treba da znaš ko je oko tebe, šta radi i kako to može da utiče na tebe. Moraš da posmatraš. Tako ćeš moći da svesno rano identifikuješ potencijalne pretnje ali i da dopustiš intuiciji da uskoči sa svojim mehanizmom.

Ključ za razumevanja okruženja je identifikacija obrazaca ponašanja okruženja i pojedinaca u njemu, a zatim uočavanje onih pojedinaca ili situacija koji izlaze iz tih obrazaca (pronalaženje anomalija).

Brzo razumevanja okruženja i identifikacija pretnji mogu da se sprovedu u 3 koraka koja se mogu sumirati kroz 3 pitanja.

Cilj ovog pitanja je da odredim polaznu liniju. Polazna linija je ono što je normalno za okruženje, situaciju ili pojedinca. Svako okruženje, vrsta situacije ili pojedinac imaju svoju polaznu liniju – normalni obrazac kretanja, emocija, ponašanja i interakcije. Na utakmici je normalno da se glasno navija za svoj tim, u kafiću da ljudi čavrljaju, u pošti da stoje u redu i uglavnom ćute.

 Postavi sebi pitanje: Kakva je uobičajena emocija na ovom mestu? Da li postoje uobičajena ponašanja ljudi u ovoj sredini? Da li su ljudi opušteni, agresivni ili ugodni ili nelagodno? Šta definiše ovu situaciju – gužva ili ne, red ili haos, brzina ili sporost…..“Kakvo je opšte raspoloženje ovog mesta”? “Koja je to „normalna“ aktivnost koju treba da očekujem”?

Tako da, svaki put kad dođete u novo okruženje ili ljude postavite osnovnu liniju tako što ćete mentalno postaviti ova pitanja: “Šta se ovde događa”?

Cilj ovog pitanja je da odredim polaznu liniju. Polazna linija je ono što je normalno za okruženje, situaciju ili pojedinca. Svako okruženje, vrsta situacije ili pojedinac imaju svoju polaznu liniju – normalni obrazac kretanja, emocija, ponašanja i interakcije. Na utakmici je normalno da se glasno navija za svoj tim, u kafiću da ljudi čavrljaju, u pošti da stoje u redu i uglavnom ćute.

 Postavi sebi pitanje: Kakva je uobičajena emocija na ovom mestu? Da li postoje uobičajena ponašanja ljudi u ovoj sredini? Da li su ljudi opušteni, agresivni ili ugodni ili nelagodno? Šta definiše ovu situaciju – gužva ili ne, red ili haos, brzina ili sporost…..“Kakvo je opšte raspoloženje ovog mesta”? “Koja je to „normalna“ aktivnost koju treba da očekujem”?

Tako da, svaki put kad dođete u novo okruženje ili ljude postavite osnovnu liniju tako što ćete mentalno postaviti ova pitanja: “Šta se ovde događa”?

Dok prvi korak pruža sliku šta je to „normalno, tokom drugog koraka, fokus je na zapažanju anomalija – stvari koje se ne uklapaju u situaciju. Anomalija je svaka varijacija u odnosu na polaznu liniju. Anomalije su stvari koje se ne dešavaju, ali bi trebalo da se dešavaju ili koje se dešavaju, ali ne bi trebalo. Anomalija jednako potencijalna pretnja. Važno je razumeti kod identifikacije pretnji, da su svi naši gestovi, položaji i izrazi lica rezultat načina na koji naš limbički sistem identifikuje i percipira pretnje i kako reaguje na njih –  da li zamrzavanjem bežanjem ili borbom. Ovo je baza za identifikaciju pretnji.

Šta je konkretno anomalija i kako da prepoznam anomalije?

Anomalije nisu nužno dokaz da će neko postati pretnja, ali jesu signal da se u situaciji nešto menja – i zato zaslužuju da ih registrujemo.

Jedna od najvažnijih stvari na koju treba obratiti pažnju jesu gestovi dominacije. To su neverbalne poruke koje pokazuje limbicki sistem osobe kada je spremna za borbu, a osba ih manifestuje tako to zauzima više prostora. Tipični primeri su ruke na bokovima u autoritativnom stavu, naginjanje unapred kako bi delovala veće, podignuta brada i ispršeni torzo, sklopljene ruke iza leđa kao znak procenjivanja, ili namerno zauzimanje prostora oslanjanjem na sto i šire gestikulacije. Posebno važan indikator je probijanje intimnog prostora – ulazak u tuđu zonu bliskosti ili dodirivanje drugih kao način da se pokaže kontrola.

Sa druge strane, postoji i pokorno ponašanje – ono koje nastaje kada se osoba oseća ugroženo i želi da se skloni. Takvi signali uključuju cupkanje nogama, stopala okrenuta ka izlazu, torzo nagnut u stranu kao da želi da pobegne, prekrštene ruke na grudima ili pokrivanje vitalnih delova tela. Tu spadaju i tzv. smirujuća ponašanja – poput stiskanja šaka, trljanja ruku o butine, dodirivanja nosa ili dugog izdisaja kojim telo pokušava da smanji nervozu.

Anomalije se mogu uočiti i kroz biometrijske pokazatelje ako ste u neposrednoj blizini osobe. Kada je neko pod stresom, javljaju se facijalne ekspresije koje odaju strah, ljutnju, bes, prezir ili sramotu – sve emocije koje mogu biti okidač za nasilje. Takođe, tu su fiziološki znaci poput ubrzanog disanja, jakog znojenja, treptanja, širenja zenica, iznenadnog rumenila ili bledila lica i sveopšte napetosti tela.

Važno je naglasiti: nije svaka anomalija znak pretnje, ali svaka je znak da se nešto menja. Naša je odgovornost da na takve promene obratimo pažnju, jer upravo te sitne naznake često čine razliku između prevencije i kasnog reagovanja.

U prilogu možeš da preuzmeš listu svih anomalija iz različitih domena ljudskog ponašanja i interakcije sa okruženjem.

Treći korak je da razmisliš o akciji. Prvo pitanje je jednostavno: da li neko deluje kao očigledna pretnja? Ako jeste – moraš imati plan. Ako ne, ali primećuješ tri ili više anomalija u ponašanju – vreme je da reaguješ. Pravilo je jasno: tri anomalije znače akciju.

Za civila opcije su uvek iste – bekstvo, skrivanje ili borba – ali izbor zavisi od situacije. Nekad je to bežanje, nekad traženje pomoći, a nekad odlučna konfrontacija. Ključ je da imaš unapred definisan set odluka, u suprotnom ćete zamrznuti, predugo odlučivati ili doneti odluku koja nije u vašem najboljem interesu.

Ova tri koraka su osnovni vodič za uspostavljanje osnovne linije, razmišljanje o tome kako ćete identifikovati anomalije i biti spremni da brzo reagujete. Bazu sistema struktuirane svesti o okruženju predstavlja koncept Color Code  ili skala mentalne spremnosti.

Color Code služi kao skala koja vam omogućava da uskladite svoj nivo spremnosti/svesnosti sa situacijom koja je pred vama. Ona povezuje tvoju mentalnu spremnost sa onim što se dešava u stvarnosti i omogućava ti da bzo reaguješ u zavinsoti od onog što se dešava ispred tebe.  I sve to sa jednim multipraktik alatom. I to je jena od alata koji ti mogu pokazati na našim kursevima i treninzima.
Zašto ovo radi? Jer bez obzira na kulturu i meridijane, svi ljudi dele univerzalne reakcije na stres i imaju manje-više univerzalna ponašanja

Ova tri koraka – uspostavljanje osnovne linije, prepoznavanje anomalija i spremnost na akciju – čine osnovu. Na to se nadovezuje Color Code, alat koji povezuje tvoj nivo mentalne spremnosti sa realnom situacijom. On ti omogućava da brzo prilagodiš reakciju i izbegneš opasnost a to je jedan od alata koji ti mogu pokazati na kursevima i treningu.

Zašto sve ovo radi? Zato što, bez obzira na kulturu i poreklo, ljudi dele univerzalne reakcije na stres,  – a prepoznavanje tih obrazaca daje ti mogućno da izvšiš ranu identifikaciju potencijalnih pretnji.

Pogledaj ova dva snimka i primeti razliku i potencijlne posledice osoba koja posmatra okolinu i osobe koja nema pojma šta se dešava

Da li bi vas napadač smatrao lakom ili teškom metom samo na osnovu načina na koji hodate? Da li ste znali da napadaču treba manje od sedam sekundi da proceni da li ste laka ili teška meta – samo na osnovu načina na koji hodate? Još 1981. istraživači su snimali prolaznike na njujorškim ulicama i zatvorenicima pokazivali snimke. Rezultat? Svi su izdvojili iste osobe iako nisu znali da artikulišu šta ih je navelo da izaberu baš tu osobu. Na kraju, utvrđeno je da osnovni pokreti koje su napravili pešaci, poput dužine koraka, način na koji pomeraju stopala i ruke tokom hodanja su bili znaci koje su uzimali u obzir i koje su tumačili kao znak ranjivosti. Dakle, ustanovljeno je da osnovni pokreti pešaka prenose informacije o njihovom psihičkom i fizičkom stanju. Zadrži nevericu još malo iako znam koliko može da izgleda smešno i čudno da neka tako jednostavna stvar poput načina na koji hodaš može da prenese informaciju o tvom fizičkom i mentalnom stanju. Međutim, obimna istraživanja na polju govora tela u oblasti psihologije, antropologije itd. kao i dodatni interes od strane službi za zaštitu i sprovođenje zakona, potvrđuju moć ovih gestova.

Predatori intuitivno prepoznaju ranjivost, a ono što vas izdaje često su naizgled sitni detalji. Dužina koraka, pokreti ruku, držanje i pogled – sve to ulazi u računicu. Zato govor tela treba shvatiti kao prvu liniju odbrane.

Na šta treba da obratim pažnju:

Dužina koraka: Pešaci koji su u studiji kategorizovani kao „teški za napad“ su imali korak srednje dužine u poređenju sa njihovom visinom. Kada su hodali izgledalo je prirodno i bez napora. Dug korak čini da izgledaš nekoordinisano, a kratak nagoveštava opreznost, strah ili ometenost.
Kretanje stopala: Zamahni nogama graciozno napred. Pešaci koji nisu odabrani zamahnuli su stopalima tečnim pokretom. Ljudi koji su se gegali,vukli stopala ili „marširali“ su bili izabrani kao mete.
Zamah ruku: Kada hodaš prirodno, ruke su blago savijene u laktovima i puštaš ih da se njišu napred-nazad. Prirodno je da se kreću kako bi uravnotežili kretanje vaših nogu. . Pešaci koji nisu targetirani su imali prirodni zamah rukama. Nasuprot tome, kada praviš dugačke korake ruke će se, shodno tome, pomerati na nekoordinisan način, dok će uz kratke korake biti pribijene uz telo i slabo pokretne. Oba čine da izgledaš nekoordinisano,
uplašeno ili povređeno.
Pomeranje težine: Tokom studije zatvorenici su izabrali osobe koje su čija se težina pomerala sa strane na stranu i gore-dole, ukazujući na nedostatak unutrašnje sinhronizacije. Zato hodajte glatko bez trzaja tela.
Držanje: Podigni bradu, ispravi kičmu, povuci ramena unazad, posmatraj okolinu oko sebe. Pogrbljeno ili savijeno držanje, šalje poruku straha i plašljivosti i manje verovatnoće
da ćeš uzvratiti. Slično, hodanje sa spuštenim pogledom ukazuje na nedostatak opreznosti, što te čini privlačnom metom.
Brzina – hodaj istim tempom kao ljudi oko tebe ili malo brže. Ovako nećeš privući pažnju na sebe ili će izgledati da si energičniji i da imaš bolje atletske sposobnosti od drugih.
Brzi hod može da ukaže da si nervozan i plašljiv, dok sporo hodanje da si povređen ili jednostavno ometen i ne obraćaš dovoljno pažnje.

Pored toga, solidna taktika je da ljude pogledaš u deliću sekunde kako bi im stavio do znanja da znaš da su tu. Na ovaj način ti praktično govoriš: „Vidim te. Ako nešto smeraš, znam to i nisam laka meta.” Kada predator zna da si ga video, može potražiti drugu metu jer se gubi element iznenađenja.
Ne moraš da zuriš u nekog. Dovoljno je da okreneš glavu prema osobi kojoj želiš da pokažeš da si je zapazio i pogledaš na trenutak u njenom smeru. Ne morate se susresti očima, to je vrlo brz i suptilan pogled koji se neće protumačiti kao poziv za interakciju, iako vam se pogledi susretnu.

Šta ako jednostavno nemaš samopouzdanja, šta ako se ne osećate samopouzdano? Pa predlog je da koristiš sistem„fake it until you make it“ Navodno, što više praktikujete projektovanje samopouzdanja, to će vam prirodnije doći i uskoro ćete početi da ga osećate iznutra. Ovo može biti korisno, ali nije potpuno tačno, ali našem grupnom treningu ili 90-odnevnom kursu samoodbrane mogu da ti pokažem metode kako da osetiš stvarno samopouzdanje zasnovano na kompetencijama i kako da koristiš efikasne NLP tehnike da se osećaš i da izgledaš puna samopouzdanja. I zašto je kontakt očima nezaobilazan deo govora tela teške mete i kako da ga koristiš da ostaviš baš takav utisak.
Na kraju, dovoljno je da pogledaš ova dva snimka i da shvatiš ko projektuje samopouzdanje, a ko izgleda kao laka meta.

Deeskalacija je smirivanje situacije razgovorom. Zamislite dve osobe u redu u prodavnici. Jedna počinje da viče: “Zašto si mi stao ispred?” Ako druga osoba odgovori mirnim, kontrolisanim glasom: “Nisam primetio, izvini ako sam prešao preko reda”, tenzija često nestaje. Ali ako odgovori povišenim tonom: “Šta ti hoćeš?!”, situacija eksplodira.

Deeskalacija ne radi uvek i nije čarobni štapić. Funkcioniše dobro sa određenim tipovima konflikata, ali može biti beskorisna ili kontraproduktivna kod predatora. Ipak, čak i kada ne možete smiriti situaciju, pametan nastup vam daje vreme – dok ne dođe pomoć ili dok se druga strana ne povuče.

Deeskalacija je kombinacija govora tela, glasa i prenetog sadržaja tj. reči. Jasno je da sva tri elementa moraju da budu poravnata i ujednačena kako bi preneli nedvosmislenu poruku.
Ako govorite smireno, a stojite napeto i stisnutih pesnica – poruka je zbunjujuća.

Glas čini 30–40% uticaja. Govorite sporo i smireno, čvrstim, ali ne pretećim tonom. Zamislite glas noćnog radio-voditelja – siguran i kontrolisan.

Vaš govor tela je signal – može eskalirati ili smiriti situaciju. Ovo uključuje izraze lica, govor tela i proksemiju, čineći najveći deo uticaja sa 50 do 60 procenata. U suštini, ljudi se često više fokusiraju na to kako komunicirate nego na to šta govorite.

• Držite ruke vidljivim – Skrivene ruke čine ljude nervoznim. Dlanovi okrenuti nagore su univerzalni znak otvorenosti.
• Tvoj izraz lica treba da bude „poker face“
• Održavajte stalan, neugrožavajući kontakt očima – Stalan pogled govori: „Vidim te, ali se ne plašim.“
• Postavite se pod blagim uglomu odnosu na drugu osobu, tako deluješ manje preteće.
• Dajte prostor, ako stojiš suviše blizu, neko može osetiti da ga ugrožavaš i i da podigne tenziju, a dovoljno prostora opet ostavlja i tebi vremena za reakciju

Reči nose samo 5–7% ukupne komunikacije, ali mogu sve da pokvare. Jedna pogrešna reč može da upali fitilj. Zato važi zlatno pravilo: tretiraj druge onako kako bi želeo da oni tretiraju tebe.

Pravilo #1 – Ne preti. Kad se neko sukobljava sa tobom, to znači da te se ne plaši ili je u modu predatora. Pretnje će ga samo motivisati da prvi udari da bi ačuvao obraz. Zato fraze “ako priđeš samo jedan korak ubiću te”, priđi i odvaliću te od batina, polomiću te /%(#! jedna, smiri se da te ja ne bih smirio, nisu produktivne ukoliko želite da smirite situaciju…

Pravilo #2 – Ne raspravljaj se. Raspravljanje je odbrambena reakcija koja može brzo da eskalira. Kada ulazite u raspravu, često se ona doživljava kao takmičenje da “pobedite,” i  podstiče drugu je da “uzvrati” kako bi branila svoj stav. To su fraze poput:“Nisu u pravu, i evo zašto grešiš” Već sam vam ovo rekao, ali vi jednostavno ne shvatate!” “Prestani da pričate gluposti i poslušajte me!”

Pravilo #3 – Ne izazivaj. Pretnje i izazovi su uključeni u biće sukoba, ali ako je ego izazvan, ego će odgovoriti na izazov. Izbegavaj rečenice poput „ajde, smeš li“ ili „šta ćeš da uradiš?“ nisu znak snage nego gorivo za tuču.

Pravilo #4 – Ne naređuj. „Smiri se“, „opusti se“, „skloni se“… Retko kad su ove fraza postigle da se neko povuče, uzdahne i složi se da treba da se smiri.  Najčešći odgovor je inat: „Ja sam miran!“ ili „nemoj da mi govoriš šta da radim!“

Pravilo #5 – Ne sramoti drugog. Posebno ne pred publikom. Ljudi će radije da se tuku nego da izgube obraz. Ako im daš izlaz da sačuvaju ponos, veća je šansa da će odstupiti. jel si ti glup, imaš li mozga idiote, beži tamo smeju ti se ljudi,  vidi kakav si nebtan si, kukavice i sl.

Deeskalacije je jedna čitava discplina, pravo pitanje je kako mogu a je koristim brzi i efikasno? To uskače u priču model od 5 koraka SEPPS, komunikacioni okvir dizajniran za deeskalaciju sukoba i poboljšanje ubeđivanja Sastoji se od pet ključnih veština koje pomažu u održavanju kontrole u napetim situacijama:

1, korak – Slušaj

• Aktivno slušanje je ključno.
• Posveti punu pažnju sagovorniku.
• Koristi neverbalne znakove (klimanje glavom, kontakt očima, povremeno reci da, ok, jasno) da pokažeš da si angažovan, to je tehnika minimalnog ohrabrivanja

2. korak- Empatija

• Pokaži da razumeš osećanja i perspektivu sagovornika. Dozvolite mi da razjasnim da, iako empatija u suštini znači stajanje u cipele drugog ili gledanje kroz oči drugog, ne sugerišem da morate da se složite sa tom osobom. Previše ljudi meša empatiju sa saosećanjem. .
• Primer: „Kapiram zašto bi te to iznerviralo. I ja bih se verovatno isto osećao na tvom mestu.“

• Druga tehnika je etiketiranje. Kada kažeš: „Deluje kao da si frustriran“ ili „izgleda kao da te ovo zabrinjava“, stavljaš u reči ono što primećuješ, a da pritom ne ocenjuješ. Ako nisi pogodio, sagovornik će te ispraviti, a ako jesi, potvrdiće ti. U oba slučaja, napraviš si korak napred – jer si pokazala da pratiš i razumeš šta se dešava.

3. korak –Pitaj

• Postavljaj otvorena pitanja kako bi prikupio informacije i usmerio razgovor. Uvek govori o njima, a ne o vama.Jedna od najprirodnijih želja svih ljudi je da ih vide i čuju. Ljudi žude za pažnjom. Korištenje reči koje naglašavaju njih pružiće vam povoljniju situaciju, za razliku od egocentričnih odgovora
• Upitajte osobu za ime, ljudi pozitivno reaguju na spomen svog imena
• Ili postavite ultimativno pitanje koje loptu prebacuje ne njihov teren i pokazuje da ti je stalo do njihovog mišljenja i vidjenja situacije. Svako voli da kaže svoje mišljenje ili još bolje svoje rešenje problema. Ovo je možda najmoćnija rečenica u srpskom jeziku, nakon izvini i pogrešio sam. „Kako mogu da ti pomognem?Postoji li neki način da rešimo ovaj problem? Šta mislite o tome kako bi trebalo da postupimo u vezi sa ovim?

4. korak – Parafraziraj

• Ponovi ono što je osoba rekla svojim rečima, kako bi potvrdila razumevanje.
• Ovo čini da se osećaju validirano i ponekad ih natera da preispitaju sopstvene reči.
• „Dozvolite mi da budem siguran da sam dobro čuo ono što si rekao.“, samo da budem siguran da sam dobro razumeo….Primer:

5. korak – Sumiraj

• Sumiranje: kondenzuj sve u kratku, jasnu i „neoborivu“ izjavu. Dobar rezime ponovo artikuliše smisao i priznaje emocije, ciljajući odgovor „Tako je“, što je snažan pokazatelj pravog razumevanja i pristanka.

• Ovo daje osećaj zatvaranja teme i vraća kontrolu nad situacijom.

  Naravno, redosled ovih koraka nije nužan i ako je potrebno možeš se zadržati na istom koraku više puta. Ali je jednostavan i moćan okvir za rešavanje nesuglasica i konfliktnih situacija

Da li ste ikada želeli da kažete „NE“, ali ste ipak rekli „da“? Da li ste tip koji se grli ili više volite rukovanje? Da li ste od onih koji dodiruju sagovornika dok pričaju? Ili ste možda osoba koja odbija svaku vrstu pomoći iz straha da ne bude iskorišćena? Sve ovo govori o granicama.

Granice su očekivanja i potrebe koje vam pomažu da se osećate bezbedno i prijatno. One šalju signal drugima kako treba da se ponašaju prema vama. Granice nisu urođene – granice se uče. Zamislite ih kao zamak: jaki zidovi za odbranu, ali i kapije koje omogućavaju zdravu interakciju.

Za samoodbranu najvažnije su tri vrste granica: fizičke, emocionalne i verbalne. Fizičke granice čuvaju vaš lični prostor i telesni integritet. Emocionalne štite vaša osećanja i samopoštovanje. Verbalne se odnose na ton i reči koje dopuštate u komunikaciji.

Koristi se da proceniš da li jepretnja ispred tebe normalna osoba koja ima loš dan/lošu procenu ili je predator. Ako je pristojan čovek prekoračio granice i vi mu to stavite do znanja putem granica, on će odstupiti. Ako nakon postavljene granice i posledice osoba ne ode, pala je na testu za predatora.  Ako ignoriše tvoje „ne,“ to znači da pokušava da vas kontroliše, a ne da se sprijatelji, da ti pomogne ili očijuka. Na ovaj način, postavljanje granica postaje test za predatora.

U samoodbrani najvažnija je fizička granica. Kada ste suočeni s potencijalnim napadačem, zaštitite svoj lični prostor tako što ćete postaviti ruke ispred sebe u neagresivan, ali jasan položaj – kao „STOP“. Kontakt očima mora biti direktan i čvrst, nikako stidljiv ili izbegavajući. Jezik  koji se koristi je povezan sa asertivnim delovanjem. Vaše reči moraju biti direktive.

Ovo se sprovodi prema formuli:

• izjavite granicu; „Odmakni se i ostavi me na miru.“
• ponovite granicu; „Rekla sam ti, odmakni se.“
• navedite posledicu; i, ako je potrebno, „Ako se ne odmakneš i ne odeš, vikaću i povrediću te.“
• sprovedite posledicu.Zarežite, viknite, ili uradite šta god želite, a zatim koristite obrazac udarca (džeb-kros-udarac-nazad), kao što je prikazano u video lekciji.

Ako predator ignoriše vašu granicu, morate biti spremni da pređete na naredni korak: glasno vikanje, odbijanje ili fizičko sprovođenje posledice. Ovo zahteva vežbu. Biti ovakav prema drugom čoveku krši mnoge naše društvene protokole i ono što su  nam porodica i društvo kondicionirali čitavog života, pa ako to ne vežbate, veština možda neće biti dostupna kada vam zatreba. I granice se moraju prilagoditi situaciji, nije ista ituacija sukob na poslu sa kolegom i prilazak nepoznate osobe na izolovanoj lokaciji.

Postoji malo blaža verzija ove formule za postavljanje granica koja se može koristiti u generalno bezbednim okruženjima — sa nekim koga poznajete ili imate kao povremenog poznanika/saradnika.
Fomula izgleda ovako:

• pitajte
• recite
• recite ponovo
• pokažite

Ovu verziju možete primeniti npr. na kancelarijsko okruženje. Recimo, da neko dolazi i pokušava da te zastraši ili da se obračuna zbog toga što je izgledao nespremno i smešno na sastanku i ulazi u tvoju kancelariju i zatvara vrata.

U prvom koraku možeš reći nešto poput: „Hej, možeš li, molim te da otvoriš vrata, ?“

Ako te osoba ignoriše, reci: „Otvori vrata“.
Zatim: „Treba mi da otvoriš vrata; ako ne, izaći ću i otići pravo kod direktora/HR/menadžera“,.
Ako vas ta osoba sada ignoriše, možete pozvati kadrovsku službu ili možete ustati i izaći iz kancelarije i potražiti pomoć itd.

Imajte na umu da će te za primenu ove strategije morati nekad da preskočite nekoliko nivoa pristojnosti, što nekim osobama uopšte nije lako da urade. Ali jednom postavljene granice se moraju neprestano ojačavati.

I ovo je naših 5 alata za izbegavanje nasilja.
Medjutim kako da ih poredjam tako da se nadopunjuju, kako stvaraju slojevit sistem?

Tu dolazimo do koncepta koji je poznat kao kao Kontinuum Sile, odnosno alate postavljene sloj po sloj koji dovode do što bolje zaštite. Ovaj koncept je okvir koji se koristi za razumevanje raspona mogućih odgovora na potencijalnu pretnju, od nenasilnih mera do asertivnijih akcija ako je potrebno.Kontinuum Sile se odnosi na korišćenje minimalne sile neophodne da bi se osigurala vaša bezbednost. To je smernica koja vam pomaže da eskalirate svoj odgovor na odgovarajući način, u zavisnosti od situacije. Ideja je da uvek počnete sa najmanje agresivnom opcijom i povećate svoj odgovor samo ako pretnja eskalira.

Zamislite skalu – na jednom kraju imate nenasilne „soft“ veštnne, i to baš ove koje smo danas pešli. Dakle, krećemo od komuniciranja samopouzdanja kroz govor tela, ujedno moja intucija radi non stp kako bih izbegao opasnost, na to se nadovezuje svesti o situaciji kako bih svesno i rano identifikovao pretnje.Kako se krećete duž skale, odgovori postaju asertivniji, poput postavljanja granica i korišćenja tehnika deeskalacije. Konačno, na krajnjem kraju, imate upotrebu fizičke sile, što je tema za neki drugi vebinar.

Metoda u 5 koraka je dizajnirana da vas vodi kroz ovaj kontinuum, dajući prioritet nenasilnim rešenjima koje treba da ODVRATE potencijalne pretnje i spreče fizičku akciju. Ovaj strukturirani pristup osigurava da imate jasnu, praktičnu strategiju za ličnu sigurnost, osnažujući vas da donesete ispravnu odluku u svakoj fazi potencijalne konfrontacije.”

Kako sam da izvučeš najviše iz ovog teksta? Ništa ne može da zameni trening pod nadzorom, ali ako ti je takav trening nedostupan iz ko zna kog razloga, možeš i dalje da uradiš par stvari da ovo ne bude samo još jedan pročitan blog, već jedan stvaran sloj zaštite za svakodnevnicu.

Evo šta bih ja uradio:

1. Zabeleži situaciju unutrašnjeg alarma
U narednih 7 ili ako je neophodno više dana, pažljivo osluškuj svoje telo i pokušaj da prepoznaš kad se javlja unutrašnji alarm,tj. kad proradi intuicija i upiši u tabelu po zadatim kriterijumima- KAD, GDE, ZAŠTO, SENZACIJA, OSEĆANJE. Ne brini ukoliko se ne desi nikakva situacija u ovom periodu, uvek se možeš vratiti nazad i upisati.

2. Snimi sebe kako hodaš
Zamolite prijatelja da snimi kako hodate prema njemu kako biste stekli predstavu kako izgledate. Uradite to na nekoliko mesta. Gledajte video zapise, obraćajući posebnu pažnju na dužinu hoda, kretanje stopala, zamah ruku, promjenu telesne težine, držanje i brzinu. Eksperimentišite s načinom na koji hodate. Zamislite da ste neki superstar ili superheroj i zabeležite kako izgledate kada hodate s tim na umu. Vežbajte sa ovim usidrenim osećajem nekoliko dana ili igrajte prethodno pomenute igre i napravite još jedan snimak sebe pa uporedite dva.

3.Igraj “open-world” igre umesto da zuriš u telefon

Pogledajte ljude oko sebe i pokušajte da prokljuvite “njihovu priču”. Zamisli čime se bavi određena osoba, kakvog je raspoloženja, na šta je fokusirana i šta se sprema da uradi, samo na osnovu posmatranja. I na kraju igra za proces donošenja odluka i reakciju. Kad god ste napolju igrajte “What If” igru. Sledeći put kad ste npr. u kafiću, zapitajte se kako biste reagovali da neko uđe sa pištoljem. Da li ima izlaza koje možeš iskoristiti?Koliko i gde? Alternativne rute? Da li ima zaklona? Da li mogu nešto da iskoristim kao improvizovano oružje?Počni polako i nadograđuj scenario.

4. Pogledaj u sebe, snimi svoj glas i facu
Na to kako ćete deeskalirati u velikoj meri će uticati ko si i kako se predstavljaš, koje su tvoje vrednosti, kakvo je tvoje vaspitanje i gde si odrastao. Ne možeš ni da pokušaš da se baviš deeskalacijom bez jednog iskrenog pogleda u ogledalo. Kako reagujem u slučaju konflikta? Kako sam reagovao u prošlosti?
Kakve me emocije obuzmu tokom sukoba? Da li si osetio kako je ego uskočio i rekao ti”nećeš da trpiš sr*nja od ovog idiota”? Da li si osoba koju su učili da nikad “ne da na sebe”?
Moraš proučiti svoje lice. Ne možeš videti svoje lice ili čuti vlastiti glas pod stresom ali znaj da govori više o tebi nego što želiš odaš. Snimi svoj glas. Gledaj svoj govor tela u ogledalu i videu. Pogledaj kako te drugi vide, posebno kada pokušavaš da ih nateraš da nešto urade. Zaista slušaj kad ti neko obrazlaže problem.
Postoje stotine mogućih scenarije za vežbanje. Evo nekoliko za početak: ljuti gost bara/kluba, nezadovoljan radnik, besan supružnik/partner, ogorčeni rođak (sa kojim se, naravno, sudiš zbog međe), besan klijent, pijani prijatelj, besni vozač, neuravnotežena ulična skitnica, egoistični lik sa fudbala iz balon hale.

5. Vežbaj odvraćanje pomoću granica i alata
Učini svoj svakodnevni gard svojim borbenim gardom i svoj borbeni gard svojim svakodnevnim. Postavi ispred sebe partnera i vežbaj prirodan položaj ruku dok vodite neku diskusiju. Nek s vremena na vreme pokuša da ti se približi.
Reaguj odmah i bez previše razmišljanja. Vremenom će se to da bude sve prirodnije.Pogledaj svoje okruženje i probaj da identifikuješ priručna sredstva u stanu, na poslu i sl. Kupi i nosi peper sprej ili šoker, najbolje oba. Upoznaj se kako se koriste.Vežbaj korišćenje u različitim položajima tela. Oružje uz postavljanje granica je izuzetno snažan faktor odvraćanja.

Strategije su kao mapa puta, a alati su tvoje vozilo – jedno bez drugog ne funkcioniše. Intuicija i svest o okruženju pomažu ti da pretnju prepoznaš i izbegneš. Deeskalacija i postavljanje granica daju ti šansu da verbalno i psihološki spustiš konflikt ili pokažeš odlučnost. A postura osigurava da tvoj govor tela i fizičko prisustvo prate sve ove odluke.

Hajde sad da vidimo kako pet alata koje smo naučili, koreliraju sa onih sedam strategija koje mogu da koristim u fazi izbegavanja nasilja:

1. Intuicija → Odsustvo, bežanje/izbegavanje
Intuicija je tvoj najstariji, ali i najbrži alat. Ona funkcioniše kao „alarm“ koji reaguje pre nego što logika stigne da obradi podatke. Kada osetiš da nešto „nije u redu“, intuicija ti daje signal da primeniš strategije odsustva (izbegavanje rizika pre nego što nastane), ili bežanja i izbegavanja (bekstvo i izbegavanje kada pretnja već postoji). Bez oslanjanja na intuiciju, često ostaješ predugo u situaciji koja se mogla izbeći.

2. Postura → Odvraćanje
Tvoje držanje tela komunicira mnogo pre nego što bilo šta izgovoriš. Uspravan stav, otvorena ramena i mirne ruke mogu da posluže kao deter – signal da nisi laka meta.

3. Svest o situaciji → Odsustvo, bežanje/izbegavanje, Odvraćanje Svest o situaciju, premošćuje jaz izmedju sirove intuicije i svesne primene, pružajući jezik za opisivanje ponašanja i razumevanje ljudskih obrazaca. Kada treniraš da primećuješ anomalije i obrasce ponašanja, u stanju si da na vreme odlučiš da li ćeš izbeći prostor (odsustvo), izvući se (bežanje/izbegavanje) ili svojim samopouzdanjem i pravovremenim uočavanjem pokazati napadaču da nisi laka meta (odvraćanje). Awareness je filter koji ti omogućava da razdvojiš normalno od sumnjivog i reaguješ pre nego što opasnost eksplodira.

4. Deeskalacija → Deeskalacija, potčinjavanje, traženje pomoći
Veština smirivanja konflikta kroz ton, reči i govor tela povezana je direktno sa strategijom de-escalation. Ali ona ide i šire – ponekad je najbolja opcija da se privremeno popustiti zahtevima kako bi izbegao veći rizik, ili da se pozovu svedoci i okolina  u pomoć).

5. Postavljanje granica → Odvraćanje, deeskalacija i preventivni napad
Postavljanje granica je alat kojim jasno daješ do znanja gde prestaje tuđi prostor i počinje tvoj. To može biti mirna verbalna granica („Ne želim kontakt, drži distancu“) ili fizička (držanje sigurnosnog perimetra oko sebe). Ovaj alat povezuje se sa strategijom odvraćanja jer šalje signal odlučnosti i spremnosti da se braniš. Istovremeno, može biti deo procesa deeskalacije, jer može da pruži drugoj strani izlaz bez gubitka obraza. Ako se granice probiju i pretnja je očigledna, postavljanje granica je most ka strategiji preventivnog napada – udariti prvi kada više nema drugih opcija.

Kada ih povežeš, dobijaš jasan i primenljiv sistem samoodbrane – od prvog osećaja da „nešto nije u redu“ do poslednjeg koraka kada je fizička odbrana neizbežna.